Jelena Pantić

10656143_10204542692388986_1552058337_n

Kada imate priliku intervjuirati osobu čiji rad izrazito cijenite onda vam se u trbuhu počnu javljeti leptirići za koje ste mislili da dolaze samo kada je u pitanju zaljubljenost. Naposljetku shvatite da leptirići dolaze svaki puta kada ste veseli, kada željno isčekujete neki razgovor, kada znate da ste na pravom putu a druga vam osoba to također potvrđuje svojim radom i energijom…

Razmišljala sam, što mi o životu može otkriti osoba poput Jelene Pantić, diplomirana psihologinja, osoba koja se više od deset godina bavi emocionalnom inteligencijom i pozitivnom psihologijom, te naposljetku psihologijom sreće i blagostanja u ljubavnim vezama. Kako naučiti ljude da zavole sebe, kako ih naučiti da se upoznaju? Puno mi se pitanja motalo po glavi. Pitanja su tražila odgovore. Radovala sam se svakom ispisanom retku ove prekrasne žene…

1. Draga Jelena, dugo sam razmišljala koje bi bilo prvo pitanje koje bih vam uputila. Da li bi to bilo pitanje o sreći i blagostanju, poslu i ostvarenju ciljeva, ili pak o ljubavi i ljubavnim vezama. Stoga sam odlučila ne postaviti vam prvo pitanje nego vam dopustiti da mi kažete tko je Jelena Pantić kojom se ponosite? Tko je Jelena koja vam kada je teško izmami osmijeh na lice, i ne samo vama već i drugima?

Draga Ingrid, hvala ti na ovako lepom uvodu i inspirativnom pitanju.

Jelena Pantić kojom se ponosim je osoba koja u ovo vreme naopakih vrednosti uspeva, nekad manje a nekad više, da ostane verna sebi, da sluša sebe i svoje srce i da se hrabro i istrajno kreće kroz život.

Osobine na koje sam možda najviše ponosna kod sebe su optimizam, vedar duh i smisao za humor, tako da mi je jako lako izmamiti osmeh na lice i zasmejati me. Ponosna sam i zahvalna što već dugo negujem te osobine i taj stav i mislim da je to nešto što me je čuvalo i u najtežim situacijama, kad mi život nije baš bio ružičast.

2. Jelena, vi živite i stvarate u Novom Sadu. Možete li mi otkriti kakav je život u tom drugom po veličini gradu u Srbiji? S obzirom da na jesen planiram svoj prvi dolazak u Srbiju, zanima me što mogu očekivati od grada i kolektivne misli ljudi koji čine Novi Sad ali i Srbiju?

Bez obzira na mesto u kom živimo, život je onakav kakvim ga mi napravimo. Ja Novi Sad mnogo volim, njegovu mirnoću i toplinu. Od grada možeš da očekuješ mnogo lepog, pored lepih građevina i kulturno istorijskih spomenika, sama atmosfera Novog Sada je specifična. Meni je posebno simpatičan komentar prijatelja iz Beograda koji su konstatovali da u Novom Sadu vreme sporije teče. Nadam se da će ti se svideti i da ćemo uspeti da se sretnemo i popijemo kafu na nekom od mojih omiljenih mesta. Na primer na Tvrđavi, da razmenjujemo iskustva o pisanju, životu i ljudima, dok gledamo grad i Dunav kako lenjo teče.

Od ljudi možeš da očekuješ ljubaznost i spremnost da ti kao gošći pomognu i učine tvoj boravak u našem gradu što prijatnijim iskustvom. Koliko mi je poznato, svi koji posete Novi Sad sa sobom ponesu lepa iskustva i želju da mu se vrate. Sigurna sam da će tako biti i kod tebe.

3. Vrlo ste aktivni na društevnim mrežama. Vaša facebook stranica‘Emocionalna inteligencija’broji više od 75 000 fanova. I sami napominjete kako ste preko društevnih mreža i bloga upoznali mnogo divnih i dragih ljudi, i to je nešto na čemu ste najviše zahvalni internetu. Iz vaše osobne perspektive, što mislite da je tajna uspjeha na internetu? Za šta se ljudi najviše ‘kače’ i koji je sadržaj ljudima najzanimljiviji?

Da, aktivna sam i mnogo volim društvene mreže, pogotovo Fejsbuk. Mislim da je „tajna“ uspeha, ako tako nešto postoji, iskren nastup. Pri tom ne mislim na otkrivanje intime nego na deljenje nečeg što je nama važno i inspirativno. To se nekako oseti, sa kojom emocijom i iz koje pozicije nešto postavljamo, sa kojim motivom. „Tajna“ je možda i sposobnost da se povežemo sa drugima na nekom ljudskom nivou, sa emocijom a ne tek reda radi. To primećujem po tekstovima koje pišem- što više unesem sebe u njih i što više uživam dok pišem, ljudi bolje reaguju i pišu mi koliko im znači da pročitaju tako nešto.

Teme koje su, bar što se moje oblasti tiče, najzanimljivije su ljubavne veze, sreća i u poslednje vreme sve više ljubav prema sebi.

4. Moram vas upitati, pišu li vam čitatelji iz Hrvatske, kako vi gledate na političko ali i društveno stanje koje je zadesilo Balkan? Čini li vam se da su ljudi kolektivno potonuli i da je zavladala jedna depresija koja se nije osjetila još od davnih vremena?

Najviše čitalaca imam iz Srbije, ali i iz ostalih zemalja „regiona“ kako se to sad kaže. Pišu mi iz Hrvatske, tako da znam da su moji tekstovi i tamo čitani. Mislim da su sva događanja koja su iza nas ostavila traga u vidu emocionalnih rana i tereta brige za egzistenciju i da vlada depresija. Ono što je utešno u ovoj priči je da zahvaljujući najviše internetu imamo mnogo izvora podrške i samopodrške na raspolaganju. Tu je i moj blog i tekstovi na njemu, u kojim se trudim da dam smernice i ideje za to šta nam je činiti i kako da olakšamo sebi čak i kad je objektivno jako teško.

5. Nećemo o teškim i depresivnim temama. U jednom intervjuu koji ste dali pročitala sam da ste beskrajno zahvalni sebi što ste ustrajali u tome da slušate kako kažete‘šaputanje mog srca’ o tome šta želite raditi, a upravo u vrijeme kada je na ovim prostorima to izgledalo kao naučna fantastika. Sada je to kažete vaša realnost i jako ste sretni zbog toga. Mojepitanje glasi, kako ste smogli snage da pratite svoje snove, svoj unutarnji glas? I najzad, kako su ljudi iz vaše okoline reagirali na vašu odluku?

Moja odluka da napustim pravni fakultet i upišem psihologiju je naišla na neodobravanje sa svih strana. Što od strane roditelja, što mi je nekako razumljivo, to i od strane prijatelja. Svi su bili zabrinuti za moju budućnost jer „pravnici zarađuju dobro a psiholozi se teško zapošljavaju.“ U tom trenutku to nije bila hrabrost nego osećaj da nemam izbor i da je studiranje psihologije i bavljenje psihologijom nešto zbog čega sam odošla na ovaj svet. Osećaj da sam to ja i da je to moja svrha. Plašila sam se jer mi niko nije garantovao da ću stići tu gde sam sad, tada nije bilo ni interneta i objektivno gledano budućnost psihologa nije izgledala svetlo. Ali, istrajala sam uprkos strahu i sumnjama, i evo me ovde, gde želim da budem- pišem o psihologiji i to ljudima pomaže :)

Do sada su ljudi iz mog okruženja shvatili da znam šta radim i da moje „čudne“ ideje izađu na dobro, tako da imam mnogo podrške sa svih strana.

6. ‘Priča o mom vereničkom prstenu‘ priča je koja se dojmila velikog broja ljudi koji prate vaš blog (tako i mene) kažete: ‘Već dugo se bore ona koja veruje da je život više od životarenja i igranja po pravilima, ona koja veruje da je moguće biti srećan i ostvarivati svoje snove i ona druga… koja se boji da sanja.‘ Jelena, oprostite ako sam ovako direktna ali kao ženu koja se kao i vi u isto vrijeme ne boji ali i strahuje, zanima me čega se vi još uvijek bojite? Koji je vaš najveći strah koji vas na neki način određuje kao osobu?

Hm…nisam nikad razmišljala o tome- koji strah me određuje kao osobu. Sad kad razmišljam o tome, shvatam da strah nije emocija koja me određuje. Uplašim se ponekad i zabrinem, ali to je sve kratko i prolazno. Strah koji me je dugo određivao je strah da budem to što jesam, da pokažem sebe pred drugima, da kažem šta mislim i da kažem ne, da živim život po svom osećaju. Sada već u svom iskustvu imam mnogo dokaza da je to što ja jesam ok i da je način na koji živim život ok. Ne savršen, ali najbolji mogući u ovom trenutku.

Hvala ti za ovo pitanje, pomogla si mi da osvestim da je problem koji me je dugo pratio rešen i da su svi moji napori i aktivnosti u tom pravcu urodili plodom. Često govorim da se ne bavim problemima nego rešenjima i jačanjem snaga kod osobe i da se na taj način neki problemi sami reše. Evo sad imam još jedan dokaz za to :)

7. Osim što ste psiholog vi ste i stvarna žena koja se na dnevnoj bazi bori sa životnim radostima, problemima i izazovima. Možete li mi otkriti kako izgleda jedan vaš ‘normalan dan’? Što je ono što vas posebno veseli u danu i što sa zadovoljstvom radite?

Svaki moj  „normalan dan“ je drugačiji, ali kroz skoro svaki se provuče neko vreme za pisanje i čitanje, rad sa klijentima, vreme za Fejsbuk i odgovaranje na poruke i mejlove, vreme za druženje, boravak u prirodi. Koliko god volim svoj posao, trudim se da sebi obezbedim dovoljno odmora i vremena posvećenog nečem drugom, i na taj način „punim baterije“ i održavam motivaciju i inspiraciju. Vežbam jogu i to mi mnogo prija a volim i da vozim rolere i koristim svaki lep dan za tu aktivnost. Sve ovo što sam napisala me posebno veseli, a naučila sam da uživam u naizgled manje zabavnim i prijatnim aktivnostima poput spremanja kuće, nabavke, kuvanja…

Trudim se da u svemu što radim pronađem nešto lepo i prijatno, i kako vreme prolazi to mi sve više polazi za rukom. Sa takvim stavom svaki, i najobičniji dan je prepun lepih trenutaka.

O tome kako sam uspela da od spremanja po kući i pisanja seminarskog rada napravim lakša i prijatnija iskustva sam pisala u tekstu  motivacija i odugovlacenje

8. Dojmila me se vaša misao ‘Prevelika želja da se nešto postigne obično dovodi do toga da se zablokiramo.’ Vjerujete li da ljudi ponekad od prevelike želje mogu izgoriti, te možete li mi otkriti kada smo i zašto postali robovi prevelikih očekivanja? Čemu vi robujete u svom životu?

Da, od prevelike želje može da se izgori. Važno je da preispitujemo sebe, svoje želje, potrebe i motive, način na koji pristupamo životu, pa i željama i ciljevima. Mislim da smo kolektivno postali robovi previsokih očekivanja zato što verujemo da je sreća tamo negde, izvan nas, i da za sreću treba da ispunimo razne uslove i postignemo mnogo toga. Novac na primer, je potreban i koristan, ali ne može da nam kupi sreću, unutrašnji mir i osećaj smisla. Može da nam pomogne da ispunimo sebi neke želje i ostvarimo neke ciljeve, da zadovoljimo neke potrebe, bazične i one koje to nisu, ali problem nastaje kada umesto da koristimo novac za život mi živimo kao robovi novca. Ili robujemo slikama savršenstva koje nam nameću mediji.

Recimo da sam robovala toj ideji da moram da budem savršena i da ne grešim, i mnogo me je to sputavalo u življenju lepog i ispunjenog života. Zadovoljna sam što je to u velikoj meri iza mene i što sada mogu slobodno da kažem da ne robujem nikome i ničemu.

9. Nikada kao do sada nismo bili toliko blizu (ako se osvrnemo na sve mogućnosti moderne tehnologiju) no ipak, nikada nismo bili toliko daleko. Što vi mislite zašto je to tako? Zašto se ljudi toliko boje bliskosti, intime, stvarnih emocija? Je li to produkt teškog života i manjka sigurne egzistencije ili?

Slažem se s tobom da nikada nismo bili toliko blizu a toliko daleko. Sa toliko mogućnosti za komunikaciju a toliko nesporazuma i udaljenosti. Mislim da sam deo odgovora dala u prehodnom pitanju- robujemo perfekcionizmu i bojimo se da pokažemo sebe kakvi jesmo- a to je prvi uslov za bliskost i povezivanje sa drugima. U tekstu moc ranjivosti sam pisala o tome i taj tekst je naišao na jako lepe reakcije, najviše olakšanje jer su ljudi shvatili da nisu sami u tom problemu.

10. Tokom svih ovih godina rada učili ste na raznim stranama i od raznih učitelja. Kome ste posebno zahvalni i koja je za vas najvrijednija životna lekcija koju ste usvojili?

Svim učiteljima sam posebno zahvalna. Zoranu Milivojeviću, Anici Dudvarski, Gordani Mićović, Lidiji Pecotić, navešću samo neke od njih od kojih sam najviše naučila o transakcionoj analizi i geštalt psihoterapiji, o sebi i tome šta sve možemo da uradimo i promenimo u životu.

Kada bih nabrajala šta i koliko sam od koga naučila, ovaj intervju bi bio mnogo dugačak. Učila sam i od pisaca i iz filmova i od običnih neobičnih ljudi koje sam sretala u životu. Od svakog i iz svega može nešto da se nauči, kada smo otvoreni i spremni za to.

11. Nedavno sam se pronašla u jednom vašem fb statusu. Moram priznati da potpisujem svaku napisanu riječ. ‘Savetovao me neko da se malo suzdržim od pokazivanja pameti jerbo muški to ne vole.Pa, ovaj, kako da kažem…. nisam primetila. Muški koji ne vole nas pametne nisu moja ciljna grupa, tako da sve ok. Namaste.’ Recite mi kakav je vaš stav o današnjim modernim ženama? Čemu tolika potreba za zadovoljavanjem vanjštine na štetu unutarnjeg rasta? U što vi najviše ulažete na sebi?

Nama modernim ženama nije lako, kao što nije lako ni modernim muškarcima. Polne uloge su manje jasno i strogo definisane, što nam daje više slobode ali samim tim i odgovornosti. Pred nama su razni teški zadaci, možda najteže je to balansiranje između obaveza koje smo dobile emancipacijom i čuvanja onog iskonskog ženskog u nama. Nije nam lako ali raduje me to što znam da ima mnogo žena koje su istrajne na svom, kako to naslov jedne lepe knjige o psihologiji žene  kaže „viteškom putovanju“. Jedna od mnogih dobrih stvari koje sam dobila od bloga i pisanja na njemu su kontakti sa ženama i muškarcima koji rade na sebi i ulažu u svoj lični razvoj. I tebe i tvoj blog vidim u toj našoj, viteškoj grupi, koja spaja nežnost i ženstvenost sa pameću i uspehom.

Potreba za zadovoljavanjem spoljašnjosti na štetu unutrašnjeg rasta ide ponovo iz zahteva koje društvo stavlja pred nas i slika kojim nas mediji bombarduju i u velikoj meri oblikuju. Potrebno je mnogo snage i rada da bismo se oduprli porukama da je samo izgled bitan i da je sve manje od savršenog (fotošopiranog) dovoljno dobro.

Najviše ulažem u sebe ! Zavisi kako kad i u kojoj sam fazi, nekad više ulažem u znanje, nekad u izgled i garderobu, nekad u svoj unutrašnji svet, ali trudim se da što je moguće više živim uravnoteženo.

Neke unutrašnje i lične vrednosti su važne, ali u redu je vrednovati i neke spoljašnje, materijalne. Ne mislim da smo više vredni ili duhovni ako ne vodimo računa o svom izgledu i načinu na koji se oblačimo i predstavljamo drugima. U redu je radovati se novim cipelama i uživati u njima, lepoj haljini, novoj boji kose ili frizuri…sve dok sebe ne vrednujemo isključivo kroz te stvari. Mislim da je deo ljubavi prema sebi i da se ulepšavamo, za sebe i za druge, i to nas ne čini manje dubokim i vrednim osobama.

12. I za sam kraj. Ne mogu ne primjetiti da ste vi kao osoba ali i Srbi u kolektivu jako otvoren i sretan narod, bez obzira na standard i recesiju koja vlada kod vas i svuda u svijetu. Konkretnije, čini mi se da se puno više smijete, puno ste otvoreniji i sretniji od Hrvata. Jesam li u pravu ili?

Nisam se mnogo bavila takvim poređenjima i trudim se da izbegavam generalizacije, ali ima istine u tome što si rekla. Verujem da je to do vaspitanja i istorijskih uticaja. Hrvatska, kao i Vojvodina, su više pod austrougarskim uticajem, za razliku od juga Srbije gde su pravila malo drugačija, fleksibilnija. Sve to utiče na način na koji živimo život i doživljavamo ga. Važno mi je da naglasim  da bez obzira na poreklo i mesto na kom je neko odrastao, verujem da svako od nas ima mogućnost da učini mnogo toga za sebe i da živi jedan lepši i ispunjeniji život.

Za kraj čitateljima mog bloga možete uputiti jednu svoju misao.

Sa tvojim čitaocima želim da podelim rečenicu  iz teksta kako pronaći i zadržati leptiriće u stomaku  koja mi je posebno draga i koja je mnogim mojim čitaocima među omiljenima: Kada ste zaljubljeni u svoj život, kada obraćate pažnju na sebe, na druge i svet oko vas, kada umesto inertnog čekanja preduzimate aktivnosti koje vas opuštaju, vesele, raduju… tada znate kako da “prizovete letiriće”… i tada budite “leptiriće” u drugim ljudima.

A imam i poklon za njih – moju zbirku tekstova o sreći koju sam nazvala Vodič za srećniji život, koji mogu da preuzmu ovdje vodic-za-srecniji-zivot

Najljepša vam hvala :)

Hvala i tebi draga Ingrid, uživala sam u pisanju odgovora :)

 logo3

p.s. Nedavno sam shvatila, jedina stvar zbog koje se u životu kajem je ta što nisam uz književnost paralelno studirala psihologiju. Godine traženja i unutarnji glas su mi potvrdili da mi je ‘suđen’ rad s ljudima, međusobni dijalog, pomaganje, približavanje i upoznavanje. Ipak, vjerujem da se sve u životu događa s razlogom i kako je moj završeni  studij kroatistike i filozofije pridonio tome da se razvijam u pravcu kojeg sam sama odabrala. Vjerujem da je psihologija već pronašla put u moj život a to mi potvrđuju i međuljudski odnosi na koje sam u svom životu jako ponosna.

Hvala Jeleni koja mi je veliki uzor :) Vidimo se u Novom Sadu…

10634279_10204542692348985_913322543_n

 

Podijeli...Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestPrint this page