Tamara Kučan

474154_10150615605713404_1535377279_o

Biti žena na Balkanu, znači biti deo jednog užasnog paradoksa – biti nevidljiv a istovremeno probadati oči. Biti žena na Balkanu znači stalno voditi borbu sa onim, znaš gde ti je mesto.

Da. Ovo su riječi Tamare Kučan, prekrasne mlade umjetnice, srpske spisateljice koja zna koliko je bitno ne odustati u svijetu koji samo čeka na naše ne mogu… Koliko je bitno biti svoj (neopterećen s onime što će ljudi reći), živi li Tamara svoj san, koliko su godine bitne za uspjeh, je li svako zlo za neko dobro i još mnogo toga otkrivam u nastavku ovog  zanimljivog razgovora…

Draga Tamara,

najprije ti želim zahvaliti na tome što si pristala progovoriti za moj blog i time se predstaviti hrvatskim čitateljima i čitateljicama. Istina je da se preklapamo u dvije, po meni vrlo bitne stvari. Obje smo žene, relativno mlade i obje pišemo. Dijelimo istu strast, a intuitivno mi se čini da dijelimo još mnogo toga. Pa dopusti mi da se dijeljenjem umnoži ova strast i da sasvim otvoreno progovorimo o tome kako je biti – ŽENA PISAC. I to još na Balkanu.

1. Moje prvo pitanje. Osjećaš li da živiš svoj san? I koliko bi se po tebi snovi trebali razlikovati od stvarnosti? (kažem to iz razloga jer mi se čini da vrlo mali broj ljudi sanja, većina ih se nažalost, bavi preživljavanjem...) 

Draga Ingrid, hvala mnogo na pozivu da govorim za tvoj blog. U ovom trenutku, živim san koji sam sanjala kao dete. Kada smo mladi, sanjamo velike, naizgled nedostižne snove. Kako odrastamo, postajemo svesniji života, samim tim i snovi su drugačiji, jednostavniji. Tužno je što u tom odrastanju, mnogi snovi nestanu.  Amita, junakinja iz mog romana Kapija kaže: ”Ljudi često ubijaju svoje snove, ali se niko ne zapita odakle im pištolj”.  Poenta je, da može bilo ko da nam da taj pištolj, ali mi smo ti koji odlučujemo da li ćemo ga upotrebiti. Nema bitne razlike između sna i realnosti.  U pravu si kada kažeš da mnogo ljudi samo preživljava. Verujem da je to zato jer nisu svesni jedne banalne stvari: san kad se ostvari postaje realnost, a ostvarenje sna, naša realnost, zavisi isključivo od nas samih.

2. Kad smo kod života i življenja, nedavno sam pročitala tvoj fb status koji me malo je reći dotaknuo. Što iz razloga jer si tako iskreno iznijela ono što misliš, a što zbog toga jer je to rekla autorica čak sedam romana. ‘Nekada kada shvatim da sam nesposobna i netalentovana zato što sam žena, padnem u depresiju. Onda se setim. Hej. Pa ja sam istetovirana, probušena, razgolićena, i naravno glupa… Inače, novi tiraž moje gluposti po imenu Peščani sat je u prodaji, kao i novo izdanje Made in Beograd. ‘ Moje pitanje tebi glasi. Što za tebe znači biti žena na Balkanu? Koliko se nemira, skrivenih emocija i nesigurnosti krije iza osmijeha prekrasne mlade žene koju vidim?

Taj status, napisala sam izrevoltirana izjavama i tekstovima dva autora. Jedan autor je govorio da su žene u biti manje sposobne od muškaraca, da sve dobijaju preko veze i da je to razlog zašto ih je manje u jednoj srpskoj instituciji. Drugi je govorio da su mladi ljudi danas istetovirani, probušeni, goli i glupi. Zasmetao mi je šovinizam i zasmetalo mi je stavljanje reči  mladi, istetovirani, glupi u istu rečenicu.  Ne smatram da sam manje sposobna od muškaraca. Ne smatram da su tetovaže ili količina garderobe pokazatelj gluposti ili nečije pameti. Ne smatram ni da je mladosti mesto u toj rečenici. Kao mlada žena koja je sve postigla sama, zahvaljujući predanom radu, ne želim da ćutim. Galamim, ne zbog sebe, već zbog mladih žena koje verovatno doživljavaju ili će doživeti da budu svrstane u glupače samo zato što su lepe ili sposobne. Biti žena na Balkanu, znači biti deo jednog užasnog paradoksa – biti nevidljiv a istovremeno probadati oči. Biti žena na Balkanu znači stalno voditi borbu sa onim ”znaš gde ti je mesto”. Ne daj Bože da spadaš u žene prijatne spoljašnjosti – tada se podrazumeva da ti je unutrašnjost trula i da si prazna. Biti spisateljica (ne pisac, SPISATELJICA), na Balkanu ima posebnu magiju. Ti si samo jedna glupača, koja piše bezvredne knjige za očajne domaćice. I ono što svaka žena koja u nečemu uspe, treba da zna – podrazumeva se da je ku*va, ku*vetina.

Koliko se nemira, skrivenih emocija i nesigurnosti krije? Mnogo. Zaista mnogo.  Ima ljudi koji idealizuju omiljenog pisca. Logično, pred ljudima je samo krajnji proizvod – knjiga, potpisana imenom i prezimenom.

Stvaralački proces je često težak tonu nemira, nesigurnosti i lomova i nema ime i prezime.

582572_10150702896463404_280065774_n

 3. Prvi si roman napisala napisala sa svega sedamnaest godina. To je priznajem jako hrabar potez. Koliko si podrške i (ne)razmijevanja imala od strane ljudi koji su te okruživali u trenutku kada si odlučila objaviti svoju prvu knjigu?

Iskreno, to je samo potez. Godine su bitne jedino za kvalitet vina i zatvorsku kaznu.  Jedino što je hrabro je to što sam bila svesna kako književnost percipira mladost i što sam ostala istrajna… Mada ni to ne bih nazvala hrabrošću, već prevelikom željom da uradim ono što želim, koju sam u neznanju nazivala inat. Podršku sam imala od najbližih ljudi, ali i oni su bili skeptični. Ljudi su mislili da gubim vreme. Mnogi su se smejali, tačnije podsmehivali. Bilo je tu zaista raznih komentara…

4. Često tvoje pisanje uspoređuju sa pisanjem Charlesa Bukowskog. Laska li ti to ili ti zadaje određeni teret? I zapravo, šta misliš, zbog čega ljudi imaju potrebu uspoređivati nekoga s nekim? Kada razmišljam o ljudima uvijek se pitam, zbog čega se mi neprestano u svojoj glavi uspoređujemo s drugima, znajući dobro da ničija priča nije ista…? Što ti misliš o tome?

Danas me to poređenje malo umara. Na početku mi je laskalo. Voleli Bukovskog ili ne, on je veliko književno ime. Ljudima je lakše da, novog i nepoznatog autora uporede sa nekim velikanom književnosti. Ljudi se plaše nepoznatog, pa često prilaze nepoznatom stvarajući niz asociacija na ono poznato. Ljudi vole da definišu stvari, vole etikete, vole da stavljaju stvari u određen folder jer tako lakše funkcionišu.  Kada nekome zalepimo etiketu, ne zalepimo mu samo ono što jeste, već i ono što nije. Čini mi se da je to razlog zašto ljudi vole da porede, da svrstavaju, rangiraju…

5Slažeš li se sa izjavom/bolje reći mišlju…’ Život nam često podastire najveće darove ingeniozno upakirane u našu najgoru noćnu moru…’ Vjeruješ li da je svako zlo za neko dobro i jesi li imala priliku takvu noćnu moru osjetiti na svojoj koži?

Slažem se. Naravno da sam osetila nekoliko noćnih mora na svojoj koži. Neke su me slomile, ali su me i sastavile, bolje nego što sam bila sastavljena pre njih. Neke su me ubile, samo da bih ponovo bila živa, gladna života. Lekcija, saznanje, iskustvo… To je taj dar koji si spomenula. Jednostavno je. Nekih stvari nismo svesni dok ne izgubimo svest.

6U trenutku kada ispišeš posljednji redak u knjizi počinje priča oko izdavanja iste. Otkrij nam, kakva je priča oko izdavanja u Srbiji (Beogradu)? Jer moram ti reći da je ovdje poprilično loše da ne kažem užasno. Izdavači su spali na niske grane, a oni rijetki koji opstaju guraju već provjerene, etablirane autore od kojih naravno zarađuju. Ovi drugi se naravno snalaze sami a to nerijetko znači pakao i preživljavanje.

Identično kao u Srbiji.  Postoji mnogo registrovanih izdavača, ali se sve svodi na par velikih koji ”jedu” manje. Manji jedva opstaju. Mladim, neafirmisanim autorima je jako teško jer nailaze na mnoga zatvorena vrata. Književnost je krajnje komercijalizovana i umesto da se vrednuju reči, vrednuju se brojke. I sama sam deo pakla i preživljavanja, ali postoji tu jedna divna stvar. Uspeh je slađi kada se sam za njega izboriš. Naučila sam jednu vrednu lekciju – niko se neće lomiti oko tvoje knjige osim tebe samog, bio deo velike izdavačke imperije ili bio sam u nečemu.

7. ‘Svoju kocku bacaš sam.‘ Pročitavši ovu tvoju misao rekla sam da. To je to. Vjeruješ li da nam je sve već u životu negdje zapisano ili da mi sami ispisujemo stanice svoga života. Konkretno, vjeruješ li da ti je bilo suđeno da postaneš pisac?

To je rečenica iz mog romana Kocka 2. Postoji u tom romanu još jedna rečenica. ”Svaka kocka bačena zbog ljubavi je šestica”. Smatram da je od samog trena kada kocka padne, bitniji tren kada rešimo da bacimo kocku, kada shvatimo da je kocka u našim rukama. Kada shvatimo da imamo sposobnost da sami nešto odlučimo, da sami prelomimo, da sami krenemo u nešto ili ka nekome. Ljudi vole reč sudbina, zato što je  sudbina uteha za lične neuspehe.  Sudbina te tera da se pomiriš sa porazom umesto da hrliš ka pobedi. Ne verujem u sudbinu. Ne verujem u to da je nešto zapisano. Da li mi je bilo suđeno da postanem pisac?  Ne. Nije mi bilo suđeno. Sve je ukazivalo na to da treba da odustanem. Prepereka za preprekom… Samo me je jedna stvar vukla napred – ljubav.  Zato sada i živim tu šesticu…

10846407_10152537063918404_3581426139982802014_n

8. Pisala si o svemu. O prostituciji, o problemima mladih ljudi, o sazrijevanju, rušenju osobnih barijera, o strahovima, o imigraciji, o ljubavi… (slobodno nadodaj još….) Koliko si kao mladi pisac socijalno osjetljiva na društvo u kojemu živiš? Što je ono što ti posebno smeta, i na što ne možeš ostati ravnodušna?

Jako sam osetiljiva. Često se pitam da li je ta senzitivnost blagoslov ili prokletstvo.  Neke patnje i boli  koje nisu moje lične tuge, bolujem istinski. I to je prokletstvo. Blagoslov je jer mogu da ih opišem kao da su deo moje svakodnevice. Stvar je jednostavna – svako od nas ima svoj mali svet, ali ne možete stvarati u kanalizaciji i praviti se da fekalije ne postoje. Smeta mi nedostatak empatije u ljudima, diskriminacija, mržnja, smeta mi neumorno ponavljanje i citiranje prošlosti. Najosetljivija sam na sklonost ljudi da u startu  nešto odbace, iako o tome ništa ne znaju i ne trude se da saznaju.

9. I za kraj… s obzirom da je misao vodilja ovog bloga pozitivne misli, pozitivan život… da imaš priliku nekoj osobi promijeniti cijeli život (na bolje) jednom jedinom rečenicom koja bi to rečenica bila?

Ljudi često priželjkuju nešto ili nekoga što će u sekundi promeniti i preokrenuti sve. To za čime vape i što priželjkuju su oni sami. Promeniti nečiji život je nemoguća misija ukoliko to nije naš život. Verujem da možemo nekoga da podstaknemo i pokrenemo da krene ka promeni…  Možemo biti taj vetar u leđa, ali… Samo ta osoba može da promeni svoj život. Čini mi se da, ljudi generalno ne znaju koliko mogu. Tako da… Rečenica koju bih svakome rekla je: ”Možeš.”

Tamara, od srca ti zahvaljujem…želim ti još mnogo ispisanih stranica. Ljubavi i strasti.

I vjerujem da se ove godine i vidimo u Beogradu…

logo3

Podijeli...Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestPrint this page