Brankica Damjanović

12378097_786359928163117_4526362405346220254_o

U svom sam novinarskom ali i spisateljskom radu imala priliku intervjuirati puno dragih i izrazito talentiranih ljudi. Svaka od tih osoba me nečemu naučila, jer često volim napomenuti kako sam oduvijek bila voljna za “učenje života”. Ipak, prije nekoliko mjeseci u život mi je ušetala žena čiji me se rad toliko dojmio da se sjećam da sam potrošila čitavu jednu ljetnu noć čitajući njezine kratke misli na facebooku. Činilo mi se kako ta žena ima pristup mojim najskrivenijim mislima. Morala sam saznati tko je ona i zašto se pojavila u mom životu. Autorica nekoliko knjiga od kojih su najpoznatije “Dobro je…“,“Ne bih ovo mogla bez tebe” te najnovije knjige “Rukopis moga brata”. Bivša novinarka, uz to i instruktorica joge. Tako savršeno “slučajno”, pomislila sam.

Ona je Brankica Damjanović, a retci koji slijede njezina su priča i odgovori na neka, svima dobro znana životna pitanja. Uživajte :)

Draga Brankice, ovaj bi intervju ako se slažeš sa mnom, rado započela s jednim osobnim pitanjem koje će meni i našim čitateljima otkriti tko je Brankica koja stoji iza korica svojih divnih knjiga. Reci mi, kada bi sebe morala opisati jednom jedinom emocijom koja bi to emocija bila i zašto?

Brankica: Govoriti o sebi nije nimalo lako. A opet, ako ćemo sasvim iskreno, sa svakom našom mišlju, rečju i delom, govorimo samo o sebi. Stoga mi nije teško da odgovorim na ovo pitanje, jer se odgovor nameće sam. Vera. Vera je reč, vera je emocija kojom sebe mogu opisati najkraće. Ni u najtežim životnim okolnostima, a bilo ih je dosta u mom životu, nisam prestajala da verujem da je sve dobro, da sve ima svrhu i smisao, da je sve samo kretanje ka onom mestu koje je i naše polazište i krajnje odredište – Izvor odakle smo potekli ka ovozemaljskom životu. Vraćamo mu se obogaćeni iskustvom koje smo stekli u ljudskom obličju i ja sam srećna što već sada mogu da kažem da ništa nije bilo uzalud, da sam naučila da je život lep onoliko koliko lepoga u sebi imamo i umemo da pružimo.

Iako znam da si dvadeset godina radila u novinarstvu ovoga te puta neću pitati ništa o tome već me zanima ona druga strana, duhovna koja je došla nakon novinarstva. Molim te, okrij mi što je za tebe duhovnost i kako se ona ogleda u tvom životu i svakodnevici?

Brankica: Na koricama moje najnovije knjige “Rukopis moga brata” piše: “Pitaju me što ne spavam noću. Pitam li ja nekog što nije budan danju?” Duhovnost dovodim u direktnu vezu sa budnošću odnosno svesnošću o sebi, drugim ljudima, čitavom postojanju. Duhovan čovek je probuđen čovek. Onaj koji nastoji i uspeva da sagleda celinu, da se ne vezuje za materiju, već da je transcendira. Kada se to dogodi, onda nam toliko toga postaje jasno. Od toga da smo svi snažno povezani, da nema lične sreće ako nismo u stanju da usrećimo i druge ljude, one koji su se našli na našem životnom putu. Kad se istinski probudimo, onda se ne upoređujemo, ne takmičimo, ne zavidimo. Probuđen čovek zna da je najveća radost dati, a ne uzeti; voleti, a ne mrzeti; zna da su globalna dešavanja tek manifestacija naših misli. Tada on počinje da profinjuje svoje biće, da nastoji da bude bolji čovek i tako stvara bolji svet za sebe i buduće generacije. Probuđen čovek je najviša tačka duhovnosti.

Moje treće pitanje tiče se uspjeha i ostvarenja snova. Reci mi, osjećaš li da nakon uspjeha svojih knjiga i svega što si postigla živiš svoj san? I koliko bi se po tebi snovi trebali razlikovati od stvarnosti? Kažem to iz razloga jer mi se čini da vrlo mali broj ljudi sanja, većina ih se nažalost, bavi preživljavanjem…

Brankica: Imam običaj da kažem kako ja svaki svoj san ostvarim. I to je istina. Ostvarenje snova, međutim, lakši je deo posla. Ljudi, baš zbog tog preživljavanja koje pominjete, zaboravljaju na sebe, svoje iskonske potrebe, i otpočinju grčevitu egzinstencijalnu borbu koja neretko traje do kraja života. I kad se poslednji sat primakne ostane im gorak ukus u ustima i bolna spoznaja da su propustili nešto važno, nešto najvažnije – sopstveni život! Moj pokojni otac je na samrti govorio kako želi još da živi i kako je malo živeo. Imao je on dovoljno godina, ali nije u njima, nažalost, bilo mnogo istinskog života. Borio se za svoju decu, mukotrpno radio I na kraju molio za još koji dan  u svom telu. Nije dobio šansu. Kao što je niko ne dobije. Kad život iscuri ne vredi kajanje. Iskustvo moga oca dodatno me je osvestilo i nateralo da iskreno upitam sebe šta zaista hoću. Tada sam shvatila da je pisanje moj život, moja misija, dar koji mi je dat i na kome sam zahvalna. Da. Živim svoj san, budnija nego ikada pre.

Postoji li Brankice neko duboko životno iskustvo u tvom životu koje te odredilo pa i promijenilo, a koje bez zadrške dijeliš s ljudima koji te čitaju?

Brankica: Van svake sumnje je smrt moje majke kada mi je bilo svega 12 godina zauvek promenila tok moga ovozemaljskog postojanja. Bilo je to odrastanje preko noći i tada je nekako i počelo moje sklanjanje od ljudi. To tihovanje, ta samoća u koju sam dobrovoljno išla spasavala me je od buke i šarnila sveta i otvarala ogroman prostor unutar mene same. Tada sam i počela da se pitam, kroz ličnu bol, čemu sva ta isksutva koja imamo, gde je smisao života kuda  sve ovo vodi. U toj mladalačkoj samoći koreni su moga današnjeg pisanja, koje i nije ništa drugo nego razgovor sa sobom i potraga za smislom. Majka, porodica, ljubav unutar nje, čest su motiv mojih priča. Otuda se mnogobrojni čitaoci lako pronalaze, jer svi smo mi od majke rođeni i slične su nam emocije po pitanju bližnjih. Ja sam, kroz ovo što radim, živi spomenik svoje majke I svega onoga što majka ili žena uopšte predstavlja svakom od nas. O njoj ne govorim sa setom već sa ponosom i razumevanjem njene veličine i značaja koji svaka majka ima u životu bilo kod čoveka. Lik majke povremeno poprima obrise Boga, Prirode, Zemlje, a u biti je zahvalnost za postojanje koje je meni i svima nama dato.

Nedavno sam pročitala tvoju divnu misao u Lolinom intervjuu a glasi „Umjetnik će roditi ono što je u njemu, ma kakvo okruženje bilo.“ Draga Brankice, molim te da meni i mojim čitateljima otkriješ na koji si ti umjetnički plod najponosnija i kakvo je po tebi okruženje u kojem obje stvaramo a svaka na svoj način?

 Brankica: Do sada sam objavila sedam knjiga i sasvim sigurno izjavljujem da je trilogija kratkih priča, a to su knjige “Dobro je”, “Ne bih ovo mogla bez tebe” i “Rukopis moga brata” moje najzrelije ostvarenje. U njima je suština onog što sam do sada razumela i prihvatila od života koji živim. Okruženje je idealno za ono što ti i ja radimo, jer mi i jesmo plod ovakvog okruženja. Uprkos tehnološkom napretku ili preciznije baš zbog njega, čovek se otuđio od drugih ljudi, ali i od sebe samog, te je naše pisanje ovakvo kakvo jeste zapravo poziv savremenom čoveku da se vrati sebi, da zavoli sebe, da razume da su odgovori na sva pitanja unutar njega samog. Nenametljivost sa kojom to radimo ima posebnu draž, jer je dobro znano da je primer najbolja pedagoška metoda. Ja, a verujem i ti, svojim životom stojimo iza ovoga što radimo. Tada to nije samo pisanje, tada je to misija kojoj se, sve i da smo htele, nismo mogle usprotiviti.

16729377_1652759411407185_4721086344461794693_n

Moram ti reći da obožavam tvoje misli (kako one iz knjige tako i one na facebooku) koje me uvijek potaknu na razmišljanje. Molim te reci mi, gdje crpiš inspiraciju, čitaš li koliko i pišeš, te koje su knjige na tebe ostavile dubok trag?

Brankica: Inspiracije ne manjka. Budem li poživela napisaću još mnogo knjiga, jer reka života neprestano teče. Sve oko mene je dobra priča, život u svakom svom pojavnom obliku je čudesan u svojoj neponovljivosti i umemo li da ga posmatramo mi već “čitamo” najlepše štivo. Zbog onih koji to još ne umeju, postoje pisci koji zapisuju život i, snagom svoga talenta i svojom moći da prodube razumevanje onoga što vide, prosleđuju poruku do čitalaca. To je, ipak, samo most, kupovanje vremena dok svako od njih ne dođe do lične spoznaje o tome ko je, zašto je ovde i čemu stremi njegova suština. Kao dete čitala sam mnogo i baš sve. Vremenom sam shvatila da treba biti ekonomičniji i čitati ono što duša traži. Tada sam se snabdela knjigama o duhovnosti, ličnoj moći, emocionalnoj inteligenciji… Nemam običaj da preporučujem knjige, jer verujem da knjiga sama nađe čitaoca, ali ću odgovoriti na tvoje pitanje. Knjiga “Moć podsvesti” Džozefa Marfija dugo mi je stajala kraj uzglavlja.

I za sam kraj, zamolila bih te za savjet svim mladim ljudima koji pišu a sanjaju o objavljivanju svoje prve knjige. Što bi im poručila? Što im je najpotrebnije na tom putu izazova, ali i samoće?

Brankica: Na kraju, kao i na početku, reći ću – vera. Verujete li da možete objaviti knjigu, objavićete je. Ja sam kao devojčica zamišljala promocije svojih knjiga. Danas je moj negdašnji san postao. Jednostavno je. Po veri našoj uvek nam bude. Neko je rekao: “I ako mislite da ćete uspeti i ako mislite da nećete – oba puta ste u pravu!” O, da.

16711539_1653033301379796_664145920332319868_n

I tako ću današnji razgovor, sav obojen dobrotom i ljubavlju završiti ne svojim, već njezinim riječima jer čini mi se s vremena na vrijeme kako je čitam, da se ova žena bez pitanja ušulja u moje misli i prenese ih na papir … Hvala ti Brankice i neka te prati more inspiracije.

Tvoja Ingrid.

Podijeli...Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestPrint this page