Dragi moji, danas vas upoznajem s čovjekom kojeg ne treba puno predstavljati. Njegov lik i (pisano) djelo govore sami za sebe. Ipak, osjećam da je potrebno spomenuti da na pogled njegovih izgovorenih i ispisanih riječi zatičem divljenje u sebi, ono koje se probudi samo onda kada čitam nešto istinski veliko i vrijedno, a prateći dojmove podno njegovih tekstova vidim da nisam jedina. Njegovo je ime Bogdan Stevanović, autor je osobnog bloga blogdan, uskoro i prve knjige, a što mi je sve otkrio čitajte u nastavku. I dakako, uživajte.
Krenimo s prvim pitanjem i mjestom kojeg u ovom trenutku nazivaš domom. Živiš u Španjolskoj, jel tako, točnije u Barceloni. Aaaaa. Izdah. Da znaš kako ti zavidim. Kako sam i sama neko vrijeme živjela u Španjolskoj (točnije na Kanarskim otocima) znam šta znači ta španjolska opuštenost. Reci mi, da te nazovem i kažem ti da sam sletjela u Barcelonu (a to je lako moguće) i da me uputiš na tri najljepša mjesta u tom gradu gdje bi me uputio i zašto?
Ta španska opuštenost, koliko god nekada izgledala zabavno, šarmantno i primamljivo, isto tako ponekad ume da bude i izluđujuća i neshvatljiva. Nije da smo mi Balkanci mnogo i uvek odgovorni, ali ta španska ležernost je nedostižna čini mi se za bilo koju drugu naciju na Evropskom kontinentu. Rekao bih ti da odeš na Tibidabo, to je vidikovac sa kog se Barselona vidi kao na dlanu, sa prelepom crkvom na vrhu i malim zabavnim parkom. Lokalitet broj dva bi bio Nacionalni Muzej Katalonske Umetnosti na Jeverejskom brdu koji razjašnjava sve nedoumice koje se nameću kada je u pitanju shvatanje odnosa Katalonaca i Španaca kao i Katalonije i Španije. Lepo je spoznati da postoji nešto što se zove katalonska kultura, katalonski nacionalni identitet i katalonski jezik i da su definitivno vredni upoznavanja kad se dođe u Barselonu. I na kraju, predložio bih ti odlazak u neku od taverni Lizarran na tapase i cavu/sangriju, u zavsnosti od toga šta više voliš. I rekao bih ti da obavezno probaš tapas sa kozjim sirom, gamborima i džemom od malina.
Pišeš, ali baš onako, dotičući ne samo srce, već i srce i dušu i tijelo. Kada te čitam, imam osjećaj da si u potpunosti u svom svijetu (iako si svjestan svega što se događa oko tebe) i doista je nevjerojatna paleta emocija koju prenosiš svojim pisanjem. Reci mi što je za tebe pisanje? Je li ono svojevrstan bijeg od rutine i užurbane svakodnevice, nekakva osobna terapija, životna misija ili nešto treće?
Ne bih rekao da je beg od svakodnevice već naprotiv suočavanje sa njom. To svakako jeste terapija, jer ljudi koji se bave pisanjem znaju (i ti ovo sigurno znaš) da mi možemo da repriziramo sve najdivnije trenutke života iznova i iznova, da smo sa druge strane u stanju da se u kapi vode davimo, da umiremo po nekoliko puta ali i da se kroz svaku napisanu reč opet rađamo. Za mene je pisanje postalo osnovna fiziološka potreba. Hvatanje tog momenta inspiracije odavno je prestalo da bude iscrpljujuće, već izvor čistog zadovoljstva i olakšanja. Nikad ne sedim nad papirom čekajući da mi inspiracija dođe, nego je prigrlim kad je tu i ne puštam. Dobro je pa imam taj luksuz da pišem samo kroz inspiraciju, a ne na normu, niti imam rokove koje moram da ispunjavam, tako da se trudim da taj stvaralački momenat sačuvam što je više moguće od kapitalizma, urednika, deadlineova itd.
Otkrij meni i mojim čitateljima, što je ono bez čega Bogdan nikako ne može, a što ono bez čega Bogdan može, ali ne želi?
U životu sam nekoliko puta gubio po 30ak kg, pa vraćao nazad 20ak, pa opet mršavio, kao tinejdžer sam otišao od kuće zbog nesuglasice sa roditeljima, u jednom periodu života sam bio 42 dana uzastopno u bolnici bez najave kad ću uopšte izaći. Kroz ta i mnoga druga iskustva koja nisam ovde nabrojao, shvatio sam da mogu bez svega, svačeg i svakog. Mogu i bez hrane i bez slobode i bez ljudi, ali ne mogu bez sebe. Ovo može zazvučati sebično, ali ja više ni na minut ne mogu da podnesem taj rascep između svoje suštine i svog pojavnog bića. Shvatio sam da je ta unutrašnja harmonija jedini preduslov za sreću, a i za prijatan odonos sa okolinom. Samo tad si zdrav, samo tad si inspirisan, samo tad si produktivan, samo tad si ljubav. Kao što rekoh, znam da mogu bez ljudi, ali bez njih ne želim. Svi mi smo povezani nekim neobjašnjivim silama, naše mape su toliko ispreplitane, mi smo svi došli sa nekog istog mesta, i svi stremimo sličnom spokoju i sličnim ljubavima… Zbog toga imam osećaj da kad bih negirao svoju želju za ljudima – negirao bih svoje sopstvo.
Iskreno me zanima, što je ono što te prvo privuče osobi suprotnog spola, a što je ono zbog čega ostaneš kraj te osobe?
Privuku me autentičnost i hrabrost da se život živi punim plućima. To me generalno privlači svim ljudima za započinjanje bilo kakvih odnosa, bilo partnerskih, prijateljskih pa i poslovnih. Da bih kasnije uz nekog i ostao odlučuju doslednost i emotivna zrelost. Nije mi presudno da se slažem sa ljudima oko sebe i njihovim postupcima, koliko mi je bitno da vidim da ti ljudi koji su u mom životu svesno primišljalju o svom ponašanju. Ne prijaju mi ljudi koji se ponašaju stihijski i koji menjaju stavove kako vetar duva.
Bolje je živjeti jedan dan kao lav, nego sto kao ovca. Da li bi se složio sa time?
Nisam siguran da se slažem, jer u ovom kontekstu te životinje personifikuju jačinu i slabost ljudskog karaktera, kako unutrašnju tako i spoljašnju. Smaram da jaki ljudi mogu biti ranjivi. Zapravo samo ranjivi su najjači. U tom negiranju ljudskosti i čovečnosti u nama, odemo u taj ekstrem pa kažemo da bismo radije jedan dan živeli kao lav. Verovatno ponosno kao kralj džungle. Ja evo garantujem da se ni lav ni ovca ne bi menjali sa čovekom ni na jedan dan a kamoli na sto.
Moram te pitati, kako ti gledaš na nevjerojatnu poplavu životnih trenera i trenerica (life, love, happiness coacheva…) te motivacijskih govornika na našem brdovitom Balkanu (naročito u Srbiji), znajući da je upravo to zanimanje već dugo jedno od najpopularnijih zanimanja u Americi? Misliš li da je moguće, i pri tome razumno da osoba od cca 22 godine daje ljudima savjete o životu? Postoje li granice u takvim zanimanjima ili su u današnje vrijeme sve granice pomaknute?
Ja ne verujem preduzetnicima koji šire svoje firme a kasne sa davanjem plata svojim radnicima, ne verujem popovima koji bezobrazno mnogo naplaćuju svoje usluge a pričaju o skromnosti, ni pulmolozima koji pričaju o prevenciji raka pluća sa cigarama u rukama. Isto tako, van konteksta koliko ko ima godina, ne verujem ljudima koji daju savete o sreći a ne pružaju svojim životom primer življenja sreće. Ili mogu to preformulisati i ovako – svakome čije su misli, dela i reči u harmoniji sa onim što živi – ja ću verovati. Nebitno je koliko godina ima.
Život nam često podastire najveće darove ingeniozno upakirane u našu najgoru noćnu moru… Vjeruješ li da je svako zlo za neko dobro i jesi li osjetio kakvu noćnu moru na vlastitoj koži?
Mislim da su i dobro i zlo naše lične interpretacije trenutnih okolnosti u kojima se nalazimo, a da je pogled na život sa neke objektivnije i uopštenije tačke daleko jednostavniji, oslobođen od tog polarizovanja. Verujem da se svako zlo događa zarad nekog dobra, ali ako istinski verujem u to, kako ga onda mogu zvati zlo. To su samo izazovi na našem putu koji su fabrika mogućnosti za bolju sutrašnjicu. Kad nam je teško, kad zapnemo, kad zaboli, to su samo naleti neočikavanih prilika, koje postaju dobre istog onog trenutka kad odlučimo da o njima ne kukamo, nego da ih prevaziđemo.
Postoji li u tvojoj glavi i srcu neki pisac/spisateljica, književna struja ili knjiga koja je baš onako jako utjecala na tebe i tijek tvog rada/pisanja? Možeš navesti i više njih, dapače 🙂
Postoji više njih, ali definitivno niko nije ni blizu Danilu Kišu. Rekao bih da je njegovo stvaralaštvo uticalo na razvoj mene kao osobe, a ne toliko na moj rad i način pisanja. Jer niko to ne može ni približno kao on. Izdvojio bih njegove Rane jade i Zapise iz podzemlja od Dostojevskog. Volim da čitam, ali da budem iskren, više volim da se ponovo uhvatim za neki domaći ili svetski klasik, nego da se upuštam u istraživanja novih pisaca. Svesno to radim jer čuvam svoj um od tuđih ideja koje ne želim da prisvajam čak ni na podsvesnom nivou kada je pisanje u pitanju. Nisam od onih ljudi koji su počeli da pišu jer su inspiraciju nalazili u čitanju, već pišem nalazeći inspiraciju u životu.
Znam da pišeš knjigu. Hoće li to biti zbirka tvojih dosadašnjih tekstova ili možda roman? Moram te pitati kada je možemo očekivati (nestrpljiva sam!) i planiraš li promocije po Balkanu, točnije Hrvatskoj (ukoliko planiraš stojim ti na raspolaganju) kod mene u Rijeci si dobrodošao.
Tako je, prva knjiga će biti zbirka dosadašnjih tekstova sa bloga sa još nekolicinom neobjavljenih tekstova koji su napisani namenski za knjigu. Ona je već spakovana samo se čeka objavljivanje. Veoma se radujem tome jer će knjiga zaokružiti neke moje misli i dati hronološki poredak određenim celinama koje su iscepkane u više tekstova na blogu, a koji će sada biti spakovani jedan pored drugog. Tekstovi na blogu imaju rok trajanja od maksimum 48h, dok reči u knjigama postaju besmrtne. Zbog toga sam još više uzbuđen.
Na romanu takođe radim, ali sam zagrizao priču koja je obimna, složena, naučnofantastična, odvija se u budućnosti, pokreće pitanja odnosa čoveka i prirode, čoveka i boga, čoveka i čoveka i u jednom trenutku sam shvatio da ukoliko želim da je završim sa jasnom suštinom i porukom, da moram stati jer sam osetio da dalje pisanje zahteva i moje lično sazrevanje kao autora.
O promocijama sada nemam mnogo informacija, ali ih svakako planiram i bio bih jako srećan da ih bude i po Hrvatskoj.
I za kraj… zanima me, da imaš priliku upoznati i popiti kavu s bilo kojom osobom na svijetu a koja ti nešto znači koja bi to osoba bila i što bih joj rekao?
Ovo mi je baš teško pitanje. To bi bio žurka sa mnogo ljudi i alkohola. Nikako kafica sa jednom osobom. Ako mogu da biram, ja bih i one koji su umrli pozvao da se i sa njima ispričam. Trenutno sam opsednut debatom koja se odvijala između Alberta Einsteina i Nielsa Bohra i imao bih bezbroj pitanja za njih dvojicu o kvantnoj teoriji i energiji i materiji. Martina Luthera King bih samo slušao, ništa ga ne bih pitao. Bili bi tu i Angelina Jolie (njoj bih izjavio ljubav), Meryl Streep (njoj bih iskazao divljenje), Lana del Rey (njoj bih se zahvalio što mi je inspiracija) i vrlo verovatno Nada Topčagić (njoj bih rekao da je TOP i da je obožavam).
…
Hvala ti Bogdane na prekrasnim, vrlo iskrenim odgovorima. S nestrpljenjem iščekujem tvoju prvu knjigu koju želim osobno potpisanu 🙂
Vama dragi moji hvala na čitanju, i do sljedećeg razgovora šaljem ljubav. Vaša Ingrid.
0 Comments