‘Žao mi je što smo morali otkazati planirani put na Santorini i godišnji odmor provesti na Rabu.’
Rekla je tonom kao da je to najgore što joj se moglo dogoditi. Ne znam njezinu priču ali učinila mi se poprilično nezahvalna.
Prije nekoliko dana začula sam razgovor dviju mladih žena na kasi u supermarketu. S košarom punom svježeg voća i povrća, odmah mi je pala na pamet pomisao, kolika je doista snaga zahvalnosti? Koliko nam je potrebno da budemo iskreno zahvalni, a kada i zašto počnemo biti prokleto nezasitni i nezahvalni?
Ima ona stara izreka ‘dao Bog da imaš pa nemaš!’E da…to ne bi poželjela ni najvećem neprijatelju, još manje njoj, čini mi se preslaba za tako veliku kušnju. A što bih joj onda poželjela ako ne to? Možda jedan drugačiji doživljaj života, doživljaj malih svakodnevnih situacija. Neka se upozna sa zahvalnošću – kraljicom svih vrlina. E da, postoji i ona zla maćeha nezahvalnost – njoj nikada nije dosta, a s njom je čini mi se poprilično na ti.
Svi smo mi unutar sebe zločeste maćehe. Neću lagati. Toliko toga želim…uh, lista je predugačka, pored svega ono što imam HOĆU JOŠ! Naređujemo, tražimo, žudimo…I nikada nam nije dosta, jer tko određuje kada je stvarno dosta? Mi ili oni?
Oprez! Besplatne stvari su najčešće najvrijednije!
Otkuda ti to? Kažem ti…slušaj me…
Zahvalnost je uvijek dobar dar u trenucima velike krize. A kriza jest. Oko nas i u nama. Zamislite samo kako bi se osjećali da izgubite osobu koju jako volite. Bili biste shrvani, ljuti na život, na Onoga Gore. Osjećali biste se zgaženo i dali bi sve da se ta osoba vrati u vaš život. Dali biste SVE – čitaj s v e!
Već nekoliko dana koliko provodim na Rabu razmišljam o toj neprikosnovenoj kraljici ‘zahvalnost‘ koja se najbolje ogleda u malim, nazovimo ih običnim otočnim ljudima. Bilo da se radi o par ulovljenih riba koje će ih okupiti za stolom, pogledu na more ili gutljaju kakvog domaćeg vina, ti su ljudi uistinu zahvalni na onome što imaju. I iskreno im zavidim na tome. Meni je iskreno, i mojoj zloj maćehi, potrebno puno više kako bi osjetile val zahvalnosti na svojim jedrima. Sve dok ne osjetimo oluju u kojoj se počnemo boriti samo za goli život. Onda sve nekako postane nebitno.
Trudim se učiti od njih.
Zahvalnost pomislih, počinje kao instinktivna, neuvjetovana i slobodna reakcija na dobre trenutke u životu. U trenucima stresa i napornog rada puno je lakše slijediti štetnu praksu nezahvalnosti i zahtijevanja. Stvari koje mislimo da nam nedostaju postaju izvor sa kojeg pijemo svakoga dana, a postaju izvorom našeg trajnog nezadovoljstva. Ironično, što više imamo, to više želimo. Što nam je činiti?
Ne preostaje nam drugo nego početi usvajati naviku zahvalnosti kao što imamo naviku svakoga jutra oprati zube. Trik je u neprestanom ponavljanju i osvješćivanju.Trik je u tome da na otvorenu ranu nezahvalnosti svakoga dana nanesemo balzam zahvalnosti. I onda kada nam se čini da nemamo na čemu biti zahvalni. E tada trebamo biti najzahvalniji.
Čini se nemogućim sve dok ne postane moguće. Tako to ide. Srećom za nas nezahvalnike.
Ne želim imati sve. Želim imati dovoljno, taman toliko koliko moje srce žudi.
Razmišljam o zahvalnosti, dovoljno mi je da noge umočim u bistro Jadransko more, torbu za plažu natovarim knjigama, napravim par dobrih fotografija, poližem sladoled i zagrlim njih dvoje. Sve mi se izvan toga čini previše. Za onu je ženu s početka priče dolazak na Rab neka vrsta utješne nagrade, za mene je glavni zgoditak. Želim toga biti svjesna svakog trenutka.
…
A vi? Na čemu ste vi zahvalni? Slobodno komentirajte i pišite na dnu bloga, voljela bih čuti i vaše misli i stavove o (ne)zahvalnosti..
U nastavku nekoliko fotografija sa prekrasnog otoka Raba, ukoliko imate priliku svakako ga posjetite. Inspirirat će vas i napuniti pozitivnom energijom.
ja sam zahvalna na prijateljstvima koja nemaju ”roka trajanja”! <3 Kad god da se vidimo, nastavljamo di smo stali.. uvijek uz ''čašicu'' izvrsne pozitive. 🙂